Историја
Српски православни средњовековни манастир Каленић налази се у Шумадији у подножју планина Гледић у области Левач. Припада шумадијској епархији и од Крагујевца је удаљен око 50 километара. На истој удаљености је и од Јагодине у чијем је округу поморавском. Настао је у време деспота Стефана Лазаревића, почетком XV века, тачније између 1407. и 1413. године. Задужбина је протовестијара Богдана и његове супруге Милице, брата му Петра, властеле са двора деспотовог. Припада групи манастира тзв. моравске школе и сматра се њеним БИСЕРОМ. У време настанка једне од најугледнијих монашких обитељи моравске Србије постаће место очувања вере и традиције православног света.
Изузетан значај добија почетком XIX века када ће 1815. године у њему бити донешене мошти светог краља Стефана Првовенчаног. 1839. године мошти ће бити враћене у манастир Студеницу где се и данас налазе. Захваљујући моштима светог краља Немањићког манастир Каленић ће у свести шире заједнице прерасти у једну од највећих националних светиња.
У пространој порти налази се храм посвећен Ваведењу Пресвете Богородице. Добро очуван у својим оригиналним деловима данас представља врхунски пример највећег домета источнохришћанског позног средњег века. Црква је изграђена техником „opus listatum“: појасевима тесаних блокова пешчара и цигле, сложеним у правилне хоризонталне редове. У доњој зони сокл је висине 1 метра и изведен од монументалног камена а у горњој зони храма појављују се површине украшене шаховским пољима, било од камена и цигле било сликаним. Грађевина је пресецана и украшавана венцима, клесаним и бојеним.Цела њена спољашњост окићена је богатом каменом декорацијом која цвета на оквирима портала и прозора, преливајући се складно и умешно у раскошне и богате розете. Посебну занимљивост дају јој рељефи клесани у камену којима су додатно украшавани прозори. Овакав изглед цркве дат јој је приликом последње обнове у периоду од 1928. до 1930. год.
Унутрашњост храма је фрескописана и већим делом очувана. Из групе фрескосликарства и моравске школе одваја се знатно посебним стилом сликарства. Тако су овде небески војници /свети ратници/ као и ликови светих представљени у мирном ставу, отмени, тихи сведочећи унутрашњу уздржљивост и прибраност. На тај начин они говоре о духовним, унутрашњим снагама и вредностима човека. Боје које су примењиване су изузетно благе, светле, прозрачне. Присутне су светлозелене, светло смеђе, светло црвене боје ретке у осталом српском сликарству. Ту је и чувена фреска Свадба у Кани по којој је наш манастир познат изван граница српске земље. На њој, по речима историчара уметности, стиче се утисак да је уметник желео да сачува и онај део српске историје који се односи на српску властелу на крају једног времена, на крају моравске Србије.
„Државотворни смисао Каленића потвђују чињенице о испреплетаности српске црквене и национално-државне историје:и Карађорђе и Милош Обреновић значајни су обновитељи..Из овог манастира као сабрат јеромонах Николај Велимировић (Свети владика Николај) одлази у Америку и Енглеску…Краљ Александар овде често у посту и молитви, причешћу тражи духовну утеху и државну потпору… Генерације монаха, архијереја, државника, добротвора старале су се уз велика одрицања да се ова светиња обнови и очува..“- Епископ шумадијски Г.Господин Јован у уводној речи на научном скупу у манастиру Каленић, 2008.год.
Ушавши у поезију Васка Попе и Десанке Максимовић, у научне радове и скупове, у народно стваралаштво, сликарство, традицију и саборност овај од 1946. године женски манастир плени, окупља, привлачи и прима под окриље Мајке Божије.
Угледајући се управо на Њу, монахиње у манастирима се баве различитим рукоделијем. Наш манастир поред богате историје обогаћен је од 2013.године и „Везиљом“ атељеом за вез, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г.Господина Јована. У њему се везу и израђују: прекривачи за часну трапезу, проскомидију, за Јеванђеље и св. Дарове, завесе, налони, барјаци. Поред тога везу се и израђују владичанске одежде, мала облаченија, свештеничке и ђаконске одежде, епитрахиљи, надбедреници али и плаштанице. Пресвлаке за цркве као и одежде раде се искључиво на квалитетним и природним материјалима ( лан, вуна-алпака, свила, шантунг свила, сомот). По предању и у духу Православља има седам црквених боја: златна, бела, црвена, зелена, плава, бордо, љубичаста. Наравно саме боје могу бити заступљене у нијансама сваке од њих, без много великих одступања. Свака од ових боја, изузев беле има своје светле и тамне тонове . Тако плава боја може ићи од небо плаве, преко азур плаве до тамне, тегет боје.
Сам вез се израђује од најквалитетнијих конаца марке Мадеира са великим могућностима у златовезу, сребру или пак некој боји. Златни и сребрни везови се изводе различитим дебљинама конаца који својом врстом, текстуром и нијансама дају посебну ноту. Мотиве на одеждама израђујемо према сопственим нацртима, црпећи огромно благо наших цркава и манастира широм православља. Исто тако користимо орнаменте са камене пластике истих као и мотиве са фресака. Наравно, највећа инспирација је наш манастир, односно црква Мајке Божије, сам Каленић.
У оквиру ових везова израђујемо и вежене иконе за одежде и барјаке.
Програми за вез се праве у самом манастиру на компјутерима за вез а израђују се на машинама. Зашто баш машински? Данас смо сви сведоци великих достигнућа у техници (пре свега компјутерској), те ова врста веза је у скалду са временом. Саме могућности, без обзира што се ради о везу на машини су огромне а различите технике, дебљине конаца, текстуре, боје у потпуности подражавају ефекат ручног веза. Не треба заборавити и моћност далеко брже израде од ручног.
Боје: Седам основних боја спектра дуге одговара тајанственом броју 7 који је Бог ставио у ред небеског и земаљског постојања. За шест дана Бог створи свет а седмог почину (дакле, одмори се). Зато је у цркви и примењено седам боја. Тако рецимо црвена боја представља симбол ватрене љубави и повезује са Богом Оцем.
Златна боја прати велике Господње празнике. Такође свакодневне службе се обављају у одеждама ове боје. Изражава сјај и славу Божију.
Бела: Симбол славља и радости. Користи се на 12 Господњих празника. На Васкрс, на празнике бестелесних сила (анђеоске) , на празнике светих девојака наглашавајући чистоту њихових подвига.
Плава: Представља небеску чистоћу и користи се током св. литургије на све Богородичине празнике.
Бордо: Симболизује Христову крв. Отуда је највећи део број цркава „пресвучен“ у ову боју. У православној српској цркви користи се на Божић као и у дане сећања на св. Мученике.
Зелена: Симболизује благодат Св. Духа. Користи се у дане Свете Тројице, на дан уласка Господа у Јерусалим (Цвети) као и на хиротонијама ново изабраних епископа.
Љубичаста: Користи се у дане Великог Поста. Тада се и храмови пресвлаче у ову боју, до Велике Суботе. Такође и свештеници носе одежде ове боје.
Уводећи Вас у значај боја у православљу покушали смо да вас усмеримо када се опредељујете за избор и куповину истих. Свети наш владика Николај је давно у својим Мисионарским писмима говорио о благољепију наших цркава. У њима све треба да буде блиставо, сјајно, украшено на славу Божију. И пресвлаке и завеса и одежде јер та лепота представља предворје, предукус Раја. Стога је од значаја да приликом избора располажете одређеним знањем како би тиме допринели управо благољепију својих цркава и оних који служе у њој.